U tišini planinskog juga Srbije, u varošici Surdulici, gde vetrovi s Vlasine ponekad nose miris borovine i tihe zime, stasao je jedan neobičan čovek. Slobodan Janković-Cobi, inženjer po struci, ali šahista po duši, bio je jedan od onih ljudi koji se ne ističu galamom, ali se pamte po prisustvu. Bio je osnivač, stub, i tiha snaga šahovskog kluba “Radnik”, čija se tabla razvijala pod neonskim svetlima malih opštinskih domova kulture i učionica koje su noću postajale bojišta misli.

 

Na trećoj tabli kluba, Cobi je godinama nosio klub kroz mečeve okružnih liga, boreći se sa vetrovima šahovske sudbine — nekad protiv mladih nada, nekad protiv prekaljenih seoskih lisaca. Ali najpoznatije, najžešće borbe vodio je protiv Mirka Markovića iz Vlasotinca, čoveka poznatog i kao „pesnik matova“. Njihove partije nisu bile samo takmičenja, već sukobi filozofija — precizna logika inženjera naspram nadahnutih intuicija kompozitora.

 

Pričaju da je jednom, u odlučujućem kolu, kada je sve zavisilo od treće table, Cobi izgubio partiju u gotovo dobijenoj poziciji. Pogrešan proračun u finišu, jedan neoprezan potez. Klub je izgubio meč. U toj tišini posle poraza, dok su saigrači još skupljali figure u kutije, Cobi je skinuo sat sa ruke, odložio ga na sredinu table i rekao: „Od mene je bilo dovoljno.“ Nikad više nije seo za tablu u takmičarskoj partiji.

 

Ali klub nije napustio. Bio je tamo na svakom meču. Sa strane, uvek sa beležnicom u ruci, pratio tokove partija, davao savete mladima, pričao anegdote iz svojih dana. Kad bi nekome zadrhtala ruka u kritičnom trenutku, često bi čuo Cobijev smireni glas: „Nemaš čega da se plašiš. Figura više ili manje, najvažnije je da vidiš celu tablu.“

 

Vremenom, „Radnik“ je rastao. Došli su mlađi, talentovaniji. Klub je stigao i do viših liga. Ali svi su znali – bez Cobija, ne bi bilo temelja. Njegov duh je bio utkan u figure, u rasporede parova, u papirima na kojima su vođene analize. Jedan od novih članova, kada je prvi put čuo priču o Cobiju i Mirku, rekao je: „To nije samo priča o porazu. To je legenda o čoveku koji je šah voleo više od pobede.“

 

I danas, kad god treća tabla “Radnika” zabeleži neku lepu pobedu, stariji članovi kluba klimnu glavom i kažu: „Cobi bi bio ponosan.“